Retka krvna grupa

Vojni helikopter ga je spustio pred zavejanu gostionicu u Alpima.

Preletevši petsto kilometara zanimljive geografije, Estrogen Moroder se sopstvenim očima uverio da je Stari kontinent čvrsto u šaci virusa. I da se navikao na njegovu vlast.

Po prostranim trgovima glavnih gradova postrojavali su se očnjaci u crnim uniformama; ulicama su krstarile limuzine sa zatamnjenim staklima kao moderne piratske lađe; predgrađa su se, lišena dece, zavetovala na tišinu. Povremeni, suštinski bezazleni izgredi bili su isključivo njegova briga.

Kao sada.

Jedino se na selu već primećivala nestašica hrane, što je potvrđivalo njegovo čvrsto uverenje da je zabrana preobraćenja usledila prekasno. Svuda je osećao gladnu braću, a ono malo smrtnika što je sretao davalo je od sebe više nego što ima.

Za stolovima krčme “Kod Šagala” proređeni seljaci namreškanih sivih lica markirali su konobaricu, očigledno gostioničarevo vlasništvo: teturala je između stolova kao da će svaki čas bez glasa da se strovali na daščani pod, dok su gazda, supruga i maloletna kćer ponosno šetkali rumene obraze. Sisali su jadnicu nasuvo.

Zabava je trajala dok se Estrogen Moroder, sa svoja dva metra, nije pojavio na vratima. Kada su ga ugledali, gosti su se povukli u senke po ćoškovima, dve žene – majka i ćerka – našle su zanimaciju iza pulta, a gazda je pohitao k njemu udvorički pokazujući zašiljene zube.

Estrogen Moroder izloži očnjake duplo duže od gostioničarevih. Nije to bio osmeh, već obično ustanovljavanje statusa: Estrogen nije posedovao smisao za humor.

Predstavio se.

Rekao je, specijalni inspektor taj i taj. Krčma se još nije našla na većoj probi živaca.

“Ja sam zvao, inspektore”, reče gostioničar, gutajući knedlu. “Odmah sam znao da je ovo posao za ministarstvo.”

Estrogen Moroder nije bio zadivljen. “Prvo želim obrok, obilan”, reče, svukavši rukavicu i neodređeno mahnuvši ka supruzi. “Dovešćete mi je odmah u sobu. Pola sata kasnije, pošaljite mi ćerku.”

Gostioničar se smanji za dva broja, ali se samo nakloni.

Ženu je obljubio da bi se opustio i ponizio krčmara; kćer je pio da bi se počastio. Nakon okrepljenja, Estrogen Moroder je bio spreman za ozbiljan rad. Gostioničar ga je poveo do potkrovlja, vodeći za sobom i pola kafane radoznalaca.

Telo je ležalo na podu sobe na kraju hodnika.

Ignorisavši namigivanje gostioničareve žene i mrštenje njegove ćerke, Estrogen Moroder je pošao ka dovratku ukrašenom licima. “Ja ću vam sigurno biti potreban”, reče gostioničar. “Znate već, da vam odgovaram na pitanja.” Estrogen Moroder mu zalupi vrata pred nosom.

Ostao je sâm s lešom. Ovaj je ležao u lokvi crnoj kao katran, glavom okrenut ka spoljnom zidu. Prozor se zapekao od nekorišćenja; Moroder ne bi uspeo da ga otvori a da ne napravi neku štetu. U sobi se još nalazio običan krevet, prazan orman i noćna posuda.

Skinuo je sa ramena mantil kojim je bio ogrnut, pažljivo ga složio na krevet i izvukao rukavice. Čovek koji je ležao pred njim bio je sportski građen, visok, srebrnaste kose. Prešavši čitavu sobu jednim i po krakatim korakom, kleknuo je kraj njega. Umočio je prst u gustu krv i liznuo. Nikada nije okusio ništa oporije.

Tragovi ugriza nalazili su se na desnoj strani vrata, bliže potiljku. Neko je bez svake sumnje prekršio strogu zabranu preobraćenja i ubijanja smrtnika. Napadač je očigledno prišao žrtvi s leđa. Estrogenu Moroderu je trebalo malo vremena nasamo i znaće ko je počinilac. Zato je u ovom poslu najbolji.

Seo je na pod i naslonio leđa na vrata. Ispraznio je um. Petnaestak minuta kasnije, i dalje mu se ništa nije ukazivalo.

“Baš me mučiš”, reče lešu.

Poželeo je da od gostioničara zatraži flašu najboljeg vina koje ima kada mu je nešto privuklo pažnju. Kleknuo je do žrtve i zagledao se u njenu ranu na vratu. Oklevajući, prislonio je prst u rukavici uz tragove ugriza i – obrisao ih sa kože. Estrogen Moroder nehotice poskoči u mestu. Nestali su kao da ih nije ni bilo.

Skinuo je svu odeću sa pokojnika i proučio svaki pedalj njegovog tela. Bio je siguran. Ubica nije krvopija, ali je tako želeo da se predstavi.

Ko onda?

Prizvao je u sećanje lica koja je sreo tokom večeri i nijedno mu se nije činilo kao promišljeni, hladnokrvni, zaverenički tip.

Estrogen Moroder ništa nije prepuštao slučaju. U tri brza koraka našao se kod vrata, cimnuo ih prema sebi i naglo provirio napolje. Hodnik je bio prazan. Zamišljeno se vratio misteriji u sobi.

Ključ se nalazio u bravi s unutrašnje strane. Žrtva je morala da pusti ubicu unutra. Ili se nije zaključala? U ovakvoj gostionici, teško.

Već je nekoliko puta bio na ivici da oseti prostoriju i događaje koji su se u njoj odigrali, a onda je počelo samo od sebe, kao što uvek počinje. Sa ukusom šerbeta u ustima.

Estrogen Moroder je prisustvovao događajima prošlim kao da se odigravaju sada.

U sobu je ušla žrtva. Sa naočarima metalnog okvira na vrh nosa, čovek je delovao kao knjiški moljac. Na krevet je oprezno položio kofer koji je nosio sa sobom i seo do njega. Duboko je udahnuo, otvorio ga i izvadio nekoliko predmeta. Prvo je crnom i crvenom olovčicom iscrtao vrat, a zatim špricom ubrizgao sebi nešto u mišicu.

Čekao je. I Estrogen Moroder zajedno s njim.

Gosta su obuzeli grčevi. Odigrao je po sobi polku kao vođen koncima, zatim se prostro u položaj u kojem ga je Estrogen zatekao. Na uši i nozdrve potekli su mu tanki mlazevi krvi. I to je bilo to. Više se nije mrdao.

Estrogen se počeša po glavi.

Ovo ništa nije rešavalo. Iako je više uživao u svojim posebnim metodima, moraće da podvrgne goste klasičnom policijskom ispitivanju. Pokaže i malo grubosti.

Nije stigao da se osovi na noge i pozove gostioničara zato što predstava pred njim još nije završila. Još se nešto dešavalo posle žrtvine smrti. Nikad ne napuštaj bioskop pre kraja odjavne špice.

Leš je zasvetleo. Tek tako. U početku žućkastom svetlošću, da bi ova postepeno potamnela u zagasito crvenu. Šerbet kao da se topio u Estrogenovim ustima.

U svom nekoliko vekova dugom životu Estrogen Moroder je video svašta, ali nikada ništa slično. Crvena svetlost ispunila je telo kao da će ono planuti pred njim i pretvoriti se u pepeo. Bleštavocrveno obličje odvajalo se i izdizalo iz tela domaćina. Što je više zurio u njega, ono je poprimalo konkretniji oblik: čovekoliki, a opet tako stran. Telo koje se bez ikakvog napora uzdiglo pred njim bilo je sačinjeno od pulsirajućih crvenih vena. Ni oči mu se nisu videle od njih.

Estrogen Moroder se skameni.

Nije uspevao da se otme utisku da je stvor, ovaj fantom prošlosti, svestan njegovog prisustva. Koliko god da mu je ulivalo strah – Estrogen? uplašen? – nije mogao a da mu se ne divi. Stajali su i merkali jedan drugog.

Stvor se pomerio ka njemu, neznatno, kao da on neće primetiti. I još malo. A zatim je, sasvim polagano, stojećki, dolebdeo pred njegove noge, zastavši tek kada su se našli licem u lice.

Estrogen je istovremeno bio zadivljen i osećao glad. Mogao je da mu razazna svaku živu venu na glavi. Poželeo je da ga dodirne, ali je znao da ne bi imalo smisla. Bio je odvojen od prikaze vremenski, ne prostorno.

Fantom nagnu lice prema njemu i Estrogen na jedan suludi trenutak pomisli da ovaj želi da ga… poljubi?

A onda ga stvor ugrize za vrat.

Ujebote!” vrisnu Estrogen.

Ukočio se od bola. Načinio je stravičnu grešku. Ukus šerbeta u ustima prvi put ga je izneverio. Stvor nije bio prikaza iz prošlosti, već konkretna spiritualna manifestacija u sadašnjosti. I nije ga puštao iz zagrljaja.

Umesto da ga sisa, ispunio ga je nečim… živim.

Kada je svršio sa njim, stvor ga je odbacio u ćošak poput krpe. Nacerivši mu se licem od vena, vratio se u telo domaćina, kao u zarđalu magičnu lampu.

Estrogen Moroder je udisao kiseonik, prvi put posle dugo vremena. Više je ličilo na plitke uzdahe i kašljucanje, ali njegovim plućima jeste strujao vazduh. Na sebi je osetio miris ljudske krvi, koji nije dolazio od spolja, kao usputni ostatak obilne večere. Krv se sada nalazila duboko u njemu, ponovo je kolala njegovim venama.

Estrogen je bio zgrožen.

U sebi je nosio nekakav novi virus, savršeniji od prethodnog, jer nije moglo da mu se odoli. Pretvarao je izgladnele lovce u hranu, a, budući da hrane nije bilo dovoljno, drugi lovci bi je odmah nanjušili i pecali se. Virus je preobraćao preobraćenike.

Nazad u ljude.

Zavrtelo mu se u glavi. Odakle je došao novi Princ crvenog svetla? Mora da su se smrtnici ovako osećali kada su se sreli sa prvim sinom tame, Velikim zubom, njegovim i ocem svih krvopija.

U sobi nije video tragove osvetničkog duha krvi. Leš je i dalje ležao na istom mestu obliven tamnom tečnošću. Je li sve samo sanjao? Je li se zarazio još kada je liznuo krv, na početku istrage, a ostatak predstave sa stvorom doživeo samo kao vizuelizaciju širenja virusa?

Osećao se čudno, u isti mah bolesno i prosvećeno. U svakom slučaju, nije smeo sada da poklekne. Obukao je mantil kao u transu. Moraće da se probije do ministra kako zna i ume, upozori braću na propast koja im se nakačila na vrat.

Osim ako…

Osim ako se ne radi o vladinom projektu, pomislio je panično. O eksperimentu sa zadatkom da zadovolji globalnu krvopijsku glad. U tom slučaju, ministar ga je smišljeno odabrao za prvog nosioca nove zaraze i poslao u nedođiju – za svaki slučaj, ako stvar pođe po zlu, da bi se zaustavila na vreme. Nije nemoguće. Istražitelji njegovog statusa retko su se slali tako daleko, na tako rutinski zadatak.

Ali, ako je i istina, problem je u tome što se stvar zaista otela kontroli. Već posle prvog srka, krvopija je protiv svoje volje preobraćena u čoveka. A budući da je glad u svetu prevelika, ova zaraza bi se raširila brže od prethodne. Izračunao je na brzinu: ono za šta su Imperiji bili potrebni vekovi, u ovom slučaju raščinilo bi se za nešto više od godinu dana. Moraće da dela oprezno i brzo.

Promolio je glavu u hodnik. Desno, ništa. Levo…. Iz usta mu se ote mešavina uzdaha i zmijskog šištanja.

Tu, u mraku, nagurao se nestrpljivi odbor za doček u spavaćicama.

Gostioničar.

Supruga.

Njihova kćerka, nakežena. Iza nje, buljuk kasnih kafanskih gostiju, predvođenih njegovim rođenim pilotom helikoptera. Namirisali su novu krv dva sprata iznad.

Dok je odmahivao glavom povlačeći se pred čoporom, oni su lagano stupali za njim, merkajući ga očima užarenim i gladnim.

“Ujebote”, rekao je samo.

Oto Oltvanji